Дневни лист Политика: Како су манипулацијама сукобили децу са системом

Поново гледамо исту сцену: средњошколци, наши гимназијалци, постају оруђе туђих циљева. Подстичу се да буду део борбе чије последице не разумеју, а које ће најтеже осетити управо они. Поново се подстичу студенти да напусте наставу, да “блокирају”.  Зар смо заиста заборавили шта се догодило прошле школске године? Зар нисмо извукли ни једну једину поуку из оног хаоса који је трајао месецима, а чије последице и данас трпимо сви – и ђаци, и професори, и родитељи?

Прошле школске године деца су изгубила пола године наставе. Пола године знања, пола године навика, пола године живота. Родитељи који су их касније испраћали на факултете знају колико је то “пропуштено” коштало. Приватни часови, додатне припреме, стрес, неизвесност – све плаћено из наших џепова, и то у систему који се и даље назива “бесплатно образовање”.

Истовремено, правдање часова пало је на терет родитеља, па се створила апсурдна слика да смо ми родитељи ти који су “подржавали” блокаде. У стварности, били смо апсолутно неинформисани, уморни, збуњени и изложени притисцима, док су поједини наставници, под плаштом бриге о ђацима, свесно водили децу у сукоб са самим системом. Тако смо, нехотице, постали саучесници у манипулацији која је нашу децу оставила без наставе, а њихово поверење у образовање – озбиљно пољуљала.

Однос са наставницима који су одбили да учествују у блокадама постао је нарушен, а деца су посматрала како се по школама дувају вувузеле у лице, аплаузима поздрављају банални перформанси, подстиче дигитално насиље, а све то под маском “борбе за права”. Какву то поруку шаљемо нашој деци? Да се знање не мери трудом, већ галамом и агресијом? Затим су уследила “весела” два месеца распуста, као да се ништа није догодило, а то у ствари значи – укупно девет месеци без континуитета у раду, разбијених радних навике, изгубљене мотивације.

И ево нас данас, само два месеца од почетка нове школске године – 23 гимназије у Београду два дана провело је ван наставе. Једна је гимназија у потпуности блокирана од септембра. Родитељи опет иду на посао и од својих ће зарада поново плаћати приватне часове. И опет ћуте. У међувремену чујемо да су у једној школи у Шумадији ученици сами “одлучили” да петком не иду у школу јер им је, наводно, то превише. То што можемо да замислимо да се тако нешто заиста и догодило говори о невероватном паду ауторитета.  Ако је то заиста тачно – то је можда и најпоразнији доказ колико смо погрешно усмерили генерације које долазе.

На факултетима није ништа боље. Ветерина је поново у блокади, а тек што су се студенти опоравили од претходне блокаде. Да би се надокнадило пропуштено, пет испитних рокова сабијено је у два месеца полагања испита из недеље у недељу. Критеријуми снижени, планови редуковани, знање разводњено. Иза свега тога стоје родитељи који плаћају кирије, храну, превоз и приватне часове – и ћуте или у најбољем случају гунђају.

Прошла је готово непримећено вест, негде средином ове године, да је током блокада новосадски универзитет напустило чак 150 студената. То нису бројеви – то су животи, снови и планови који су се угасили у тишини. Ти млади људи су сада вероватно негде другде – можда у региону, можда на приватним факултетима или су можда само одустали.

На прошлонедељниј седници Владе долази вест да ће просвета следеће године добити додатних 50 милијарди динара из буџета. На папиру – импресивно. Али кад погледате ближе у структуру – све иде у повећање зарада, режије, смањење школарина за самофинансирајуће студенте. Тачније, такви су били захтеви који су на овај начин испуњени. Нема повећања усмереног на развој – за реформу наставе, за нове програме, за дигитализацију, за подршку ученицима. Ето, сами извуците закључак, верујем да није тешко. 

Изражавање бунта кроз сталне блокаде не води у виши степен демократије, већ постаје модел који ће бити прихватљив и убудуће и као такав једино где такав израз бунта води јесте анархија.  Зато данас не желим да вичем “доста је”. Желим да вас замолим да размислите. Желим да верујем да ћемо из свега овога једном извући праву поуку. Да ћемо научити да разликујемо бунт од бриге, и пркос од одговорности. Да ћемо поново веровати једни другима – родитељи, наставници, деца.

Наша деца нису крива, а она су највише испаштала и највише ће испаштати – рођена у времену у којем одрасли превише говоре о будућности, а премало за њу раде. И можда, ако макар сада застанемо, ако погледамо у њих, схватићемо да још увек није касно.

Да се знање може поново ценити. Да се поверење може обновити. И да се будућност, ако је заједно градимо, још увек може спасити.