Деца плаћају цену политичке борбе – докле?

Три месеца без школе оставља последице на знање, радне навике и будућност деце – ко преузима одговорност за то?

Редове који следе не пише министарка, пише их мама и то по ко зна који пут у ових неколико месеци иза нас.

Време је ресурс који се не обнавља. Делим питања и забринутост не само у своје име, него и у име великог броја родитеља гимназијалаца чија деца од половине децембра не иду у школу. Ово су мисли које нам свакодневно пролазе кроз главу последњих месеци.

Забринути смо да ли ће и како наша деца надокнадити пропуштено градиво? Ради се о око три месеца одсуства са редовне наставе са које махом други средњошколци нису изостајали.

Плашимо се да ће оволика пауза утицати на њихове радне навике. Да се не лажамо, већина деце и иначе „не трчи са радошћу“ у школу. Како ће то све изгледати после овако дуге паузе?

Да ли знате где, са ким и како ваша, односно наша деца проводе време када не иду у школу? Јасно је да не учествују сва деца у блокадама на којима се последњих неколико недеља смењује изузетно мали број ђака (у једној гимназији их је тек седам). Где су вам, где су нам деца? У кафићу поред школе, паркићу поред, на другом крају града? Шта раде?

Када је реч о надокнадама – опције се тренутно само претпостављају, да не кажем оговарају. Круже приче да ће деца имати и осам часова дневно, а круже приче и о томе да ће се радити за викенд и током распуста. Колико је то, у најмању руку, хумано? Ко је од вас спреман да се одрекне једва дочеканог годишњег одмора?

Групу родитеља са којима сам у контакту, као и мене за ових неколико месеци нико није контактирао. У ствари, лажем. Послала је једном директорка једне од гимназија у коју ми иду деца мејл тражећи наше мишљење о актуелној ситуацији, али никад нисмо добили повратну реакцију или шта је закључак који је изведен из наших одговора. На неформалним вибер групама родитељи су забринути, имају хиљаде питања, желе да се настава нормализује. Једна група родитеља само ћути, верујем да се они осећају беспомоћно.

Шта мислите како ће ова ситуација утицати на ауторитет наставника убудуће? Пратили смо колективно згражавање над насиљем које је доживела наставница из Трстеника када јој је ученик измакао столицу, па она пала, а други ученик све то снимао и даље прослеђивао по школи.

Шта мислите како ће бити убудуће ако узмемо у обзир то да су појединци снимке професора и понижавање које над њима спроводе малолетни ученици усхићено делили? Да не бисмо се правили да то нисмо видели – директори опкољени у својим канцеларијама којима се дувају вувузеле у лице, наставници којима се блокира улаз у школу и са децом улазе у клинч, па наставници који се сатанизују на друштвеним мрежама, а њихове слике лепе на „зид срама“ јер су неистомишљеници.

Знамо сви каква је пракса када се једном пређе граница. Једном научени да на овај начин решавају проблеме тако ће их решавати сваки следећи пут – када не буду хтели да раде контролну вежбу, да одговарају, да уопште буду на настави.

Како ће се све ово одразити и на ваш ауторитет? Мислите ли да се тај научени модус не може прелити у ваша „четири зида“?

Да ли је у реду да на искуствено нејака плећа наше деце стављамо терет политичке борбе и огромну одговорност коју та борба носи? Изговор да је протест њихово право је у ствари тачан. Међутим, из корпуса права која имају деца, а која су производ међународног договора, не можемо само пробрати она која нам у датом тренутку и околностима одговарају. Па тако је у најмању руку необично да се стално помињу рецимо права на изражавање мишљења и удруживања, али не и права на недискриминацију, на најбољи интерес детета, на живот, опстанак и развој, на остваривање свих права за свако дете, право на образовање.

Није згорег напоменути да група права која се тенденциозно издваја из тог обимног корпуса права, по правилу се издваја без најважнијег дела – а то је да ничије право не сме да угрози права других.

Ето, о томе размишља већина мама и тата гимназијалаца у Србији. О томе богобојажљиво пишу у неформалним вибер и сличним групама јер „јавније“ од тога не смеју плашећи се да ће због тога њихова деца и они бити изложени вербалном, социјалном, а можда и физичком насиљу у свеопштем хаосу и инсистирању на поларизацији.

Татјана Мацура, министарка у техничком мандату Владе Републике Србије

Ауторски текст за Дневни лист Политика