Љупка Михајловска: Мушкарци су у првој лиги, жене у другој, а жене са инвалидитетом у трећој

Љупка Михајловска, бивша посланица, сада се залаже за жене с инвалидитетом као лидерка организације ,,За приступачно окружење“ након обуке UN Wоmen. 

У склопу интервјуа за портал Уједињених нација у Србији, Љупка је говорила о важним питањама која се тичу спречавања насиља над женама, правима и положају жена у друштвеном и политичком животу, са посебним освртом на положај жена са инвалидитетом.

Интервју преносимо у целости:

Учешће у политичким процесима у којима се иницирају промене и доносе одлуке било на локалном, регионалном или националном нивоу је најмоћнија платформа за промене. Представничка тела требало би да осликавају структуру становништва. Ако прикупљамо податке о популацији које, поред осталог, разврставамо и по родном критеријуму, требало би да нешто и радимо са тим подацима, а то је да планирамо да све групе грађанки и грађана остваре једнак ниво људских права. Право на политичко учешће спада у једно од основних права и то је довољан разлог да оно не буде ускраћено женама. Учешће само по себи не гарантује моћ и утицај, али је основни предуслов.

На нашој политичкој сцени жене углавном нису конкуренција мушким колегама већ женама. Као да постоји А односно прва лига која је мушка и Б лига односно друга која је женска. Верујем да ниједан мушкарац не види жену као конкуренцију, без обзира на то какве квалификације она има, јер је свестан да је увек у повољнијем положају. С друге стране, жена са инвалидитетом евентуално може да се бори за свој положај са другим женама иако због двоструког основа за дискриминацију она припада некој трећој лиги. Тако долазимо до тога да што је више основа да жена буде дискриминисана то је теже да ће добити или створити шансу за политичко учешће. Жена са инвалидитетом је у неповољнијем положају у односу на мушкарца по најмање два основа. Зато што је жена и зато што има инвалидитет.

Својевремено, када сам била народна посланица у Народној скупштини Републике Србије, предлагала сам измене и допуне Закона о избору народних посланика којим је било предвиђена обавеза политичких организација да кандидују најмање једну особу са инвалидитетом којој би био обезбеђен сигуран улазак у Скупштину ако организација пређе минимални предвиђени праг. Током лобирања да се ово усвоји није добијен ниједан аргумент који би то оспорио, али предлог измене није прихваћен. Сматрам да је систем квота добра почетна афирмативна мера да се уопште добије шанса. У супротном, тешко је мотивисати жене са инвалидитетом да уђу у трку која је унапред изгубљена. Осим тога, треба размислити о измени Закона о финансирају политичких акртивности и томе да се обезбеде додатна финансијска средства политичким оррганиазцијама које имају делегаткињу са инвалидитетом. То би био новац којим би се уклониле баријере за учешће и не би морале политичке организације саме да обезбеђују та средства. У супротном, политичке организације се слабо одлучују да активно укључе жене са инвалидитетом, нити то препознају кроз своје статуте и програме.

Активно бављење политиком, које је више од онога да се искористи бирачко право, је посао односно професија као и било која друга. То захтева пуну посвећеност особа која се тиме баве. У контексту жена, поред каријерних обавеза, у прилично патријархалним друштвима као што је наше, жена се суочава са родно наметнутим улогама. Све кућне и породичне обавезе у већој мери оптерећују жене, а уз то је тај рад и неплаћен. Не остаје превише простора за каријеру. Жене са инвалидитетом додатно се суочавају са физичким и комуникацијским баријерама као и баријерама у ставовима друштва. У нашем друштву моћ никако не може да се повеже са неким физичким или сензорним инвалидитетом, што у старту дисквалификује жену са инвалидитетом. Поред тога, недостају базичне ствари као што су приступачан јавни превоз, приступачни објекти, приступачне информације, услуге подршке и афирмативни програми за веће учешће жена са инвалидитетом у политичком и јавном животу.

С друге стране, насиље у дигиталном окружењу је изразито присутно, јер живимо у култури смањене толеранције, као и због тога што онај ко емитује насиље нема непосредан контакт са особом над којом врши насиље. Многи људи пишу оно што никада уживо не би изговори. У неким земљама постоје иницијативе да се усвоје закони против говора мржње на интернету. Питање је какав би био ефекат таквог подухвата, али свакако треба предузети неке мере у погледу легислативе. Осим тога, потребне су константне кампање које скрећу пажњу на све опасности сајбер насиља, како по онога ко врши тако и по оног ко трпи насиље.

Изузетно је важно какву поруку шаљу представници највиших државних институција. У том погледу имамо две веома значајне и позитивне ствари. Једна је да је у Републици Србији усвојен Закон о родној равноправности 2021. године, а друга да је у новоизабраној Влади Републике Србије формирано Министарство које ће се бавити родном равноправношћу. Тиме су послате поруке јавности да држава препознаје значај овог питања, али и да ће системски радити на стварању услова за већу родну равноправност.

Љупка Михајловска, посебна саветница у Кабинету министарке без портфеља Татјане Мацуре.

Интервју се може пронаћи и на порталу УН Србија.