Наука и будуће генерације у канџама антилитијумских популиста

Ако су нам глум­ци и пе­ва­чи нај­ве­ћи струч­ња­ци из ру­дар­ско-ге­о­ло­шке стру­ке, пла­шим се и да по­ми­слим ко ће све до­би­ти при­ли­ку да го­во­ри о при­вред­ним и раз­вој­ним по­тен­ци­ја­ли­ма

У су­бо­ту се на те­ле­ви­зи­ји Н1, док је но­ви­нар­ка у ди­рект­ном пре­но­су из­ве­шта­ва­ла о „сту­ден­ти­ма ко­ји су бло­ки­ра­ли же­ле­знич­ку ста­ни­цу ’Про­коп’” у окви­ру про­те­ста, у ка­дру на­шао Мла­ден Об­ра­до­вић, пред­сед­ник глав­ног од­бо­ра и глав­ни се­кре­тар по­ли­тич­ке ор­га­ни­за­ци­је „Ота­ча­стве­ни по­крет Образ”, ко­ји је 2013. го­ди­не, та­да са сво­је 33 го­ди­не, осу­ђен на осмо­ме­сеч­ну ка­зну за­тво­ра због ши­ре­ња ра­сне и дру­ге дис­кри­ми­на­ци­је. Сту­дент? Еко­лог? Ге­о­лог? Хм…

Не са­мо на про­те­сту ко­ји је у су­бо­ту одр­жан у Бе­о­гра­ду већ и ме­се­ци­ма уна­зад чи­та­ва јав­ност је из­ло­же­на не­и­сти­на­ма, ла­жним, чи­ње­нич­но не­тач­ним ин­фор­ма­ци­ја­ма и по­ли­тич­ким ма­ни­пу­ла­ци­ја­ма. Јед­но­став­но ни­је мо­гу­ће пре­при­ча­ти све што се и су­бо­ту и уоп­ште у јав­ном про­сто­ру на ову те­му мо­гло и мо­же чу­ти. Због то­га ме и не чу­ди што не­ки гра­ђа­ни Ср­би­је осе­ћа­ју па­нич­ни страх од „ка­та­стро­фа апо­ка­лип­тич­них раз­ме­ра” ко­је не мо­гу да до­ми­сле ни нај­ве­ћи ма­го­ви свет­ске филм­ске ин­ду­стри­је.

Про­стор у етру до­би­ја­ју сви ко­ји су ма­ни­пу­ла­ци­ји за­рад по­ли­тич­ке ко­ри­сти скло­ни упра­во за­хва­љу­ју­ћи ме­ди­ји­ма ко­ји им тај про­стор да­ју, па чак и он­да ка­да су ап­со­лут­но све­сни то­га да са­го­вор­ни­ци не из­но­се исти­не, ни­ти има­ју ка­па­ци­тет да тврд­ње ко­је из­но­се чи­ње­нич­но пот­кре­пе, а са чи­ме их но­ви­на­ри ко­ји ћут­ке се­де пре­ко пу­та и не су­о­ча­ва­ју. Пра­во на су­ро­во кршење но­ви­нар­ске, на­уч­не и сва­ке дру­ге ети­ке да­то је сви­ма ко­ји су спрем­ни чак и на то да струч­ну јав­ност ди­рект­но и ин­ди­рект­но не са­мо ис­кљу­чу­ју већ и да их де­мо­ни­зу­ју и до­во­де у опа­сност до ме­ре у ко­јој им је и жи­вот угро­жен.

Ме­се­ци­ма уна­зад све­до­чи­мо то­ме ка­ко углед­не про­фе­со­ре, ин­же­ње­ре и на­уч­не рад­ни­ке до те ме­ре де­ху­ма­ни­зу­ју да се упра­во они ко­ји је­ди­ни има­ју по­треб­на зна­ња и ис­ку­ства у обла­сти ко­ја је на­вод­ни по­вод за про­тест на­зи­ва­ју чак и слу­га­ма стра­ног ка­пи­та­ла, пла­ће­ни­ци­ма и из­дај­ни­ци­ма, а због че­га се они, у стра­ху за соп­стве­ни жи­вот и жи­вот сво­јих нај­бли­жих, скла­ња­ју из јав­но­сти и не укљу­чу­ју у ди­ску­си­ју. Уз њих се не ште­де и бе­со­муч­но се дис­кре­ди­ту­је сва­ко ко по­ка­же и трун­ку за­ин­те­ре­со­ва­но­сти и же­ље да чу­је да о јед­ној та­ко де­ли­кат­ној и ком­плек­сној те­ми ка­ква је ру­да­ре­ње и пре­ра­да ру­де го­во­ре ис­кљу­чи­во и са­мо љу­ди из стру­ке.

До де­ба­те о еко­ном­ском по­тен­ци­ја­лу ко­ју ова те­ма но­си у кон­тек­сту раз­вој­не шан­се за Ср­би­ју још ни у ми­сли­ма до­ба­ци­ли ни­смо и пи­та­ње је да ли ће­мо ско­ро. Ако су нам глум­ци и пе­ва­чи нај­ве­ћи струч­ња­ци из ру­дар­ско-ге­о­ло­шке стру­ке, пла­шим се и да по­ми­слим ко ће све до­би­ти при­ли­ку да го­во­ри о при­вред­ним и раз­вој­ним по­тен­ци­ја­ли­ма.

Ан­ти­ли­ти­јум­ска кам­па­ња да­нас је не­дво­сми­сле­но па­ра­ван иза ко­јег се кри­ју не­у­спе­шни по­ли­ти­ча­ри ко­ји тра­га­ју за но­вим про­сто­ром за раст, а ко­ји тај про­стор ви­де у уки­да­њу на­у­ке и здра­вог ра­зу­ма, али и у бор­би про­тив Европ­ске уни­је. Ова­кав при­ступ оста­ви­ће и већ уве­ли­ко оста­вља по­сле­ди­це на ге­не­ра­ци­је оних ко­ји ће ка­да ми ви­ше не бу­де­мо ме­ђу жи­ви­ма до­но­си­ти не­ке дру­ге жи­вот­но ва­жне од­лу­ке. Ка­кве ис­хо­де за ре­ци­мо 100 го­ди­на мо­же­мо да оче­ку­је­мо од ге­не­ра­ци­је ко­ја је да­нас у то­ли­кој ме­ри из­ло­же­на ма­ни­пу­ла­ци­ји?

Пре не­ко­ли­ко не­де­ља про­чи­та­ла сам аутор­ски текст про­фе­со­ра Вла­ди­це Цвет­ко­ви­ћа, бив­шег пред­сед­ни­ка Ти­ма за ре­фор­му ви­со­ког обра­зо­ва­ња, ре­дов­ног про­фе­со­ра и не­ка­да­шњег де­ка­на Ру­дар­ско-ге­о­ло­шког фа­кул­те­та, ре­дов­ног чла­на Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти, али и јед­ног од ини­ци­ја­то­ра „Про­гла­са”. На­мер­но на­во­дим све ре­фе­рен­це јер оне не го­во­ре са­мо о ауто­ро­вим струч­ним ка­па­ци­те­ти­ма већ и о то­ме да он има и те ка­ко ја­сан опо­зи­ци­о­но на­стро­јен по­ли­тич­ки став. Ње­га од мно­гих ко­ји то кри­ју раз­ли­ку­је чи­ње­ни­ца да иако је­сте про­тив ове вла­сти, ни­је про­тив здра­вог ра­зу­ма и на­уч­но за­сно­ва­них и по­твр­ђе­них чи­ње­ни­ца и да је све­стан по­сле­ди­ца ко­је ан­ти­ли­ти­јум­ски по­пу­ли­сти сво­јим де­ло­ва­њем оста­вља­ју на дру­штво у це­ли­ни. Проф. Цвет­ко­вић у за­вр­шни­ци по­ме­ну­тог, мо­рам на­гла­си­ти, и хра­бро на­пи­са­ног аутор­ског тек­ста ка­же сле­де­ће: „Е сад, по­ми­сли­те са­мо да ти про­фе­со­ри, ко­је оп­ту­жу­је­те ка­ко им је ва­жни­ји про­фит ’Рио Тин­та’ од здра­вља срп­ске де­це, да су то љу­ди ко­ји с де­цом ра­де и де­цу уче, па зар вам ни­је ва­жно че­му их уче ако су та­ко те­шко и без­на­де­жно ко­рум­пи­ра­ни? За­што их не ту­жи­те, за­што не по­кре­не­те пе­ти­ци­ју за уки­да­ње Ру­дар­ско-ге­о­ло­шког фа­кул­те­та? Не­мам до­ка­за, али ни грам ди­ле­ме да ће нам ови еко-про­те­сти, ако на­ста­ве ова­ко ка­ко су по­че­ли, са све ја­чом на­ци­о­нал­ном па­те­ти­ком и ре­тра­ди­ци­о­на­ли­за­ци­јом и у сли­ци и у ре­чи, до­не­ти ви­ше ште­те не­го ко­ри­сти, за­то не же­лим да бу­дем део то­га ни у ка­квом об­ли­ку.”

О ру­да­ре­њу не знам мно­го, пре­ци­зни­је – знам ве­о­ма ма­ло. Знам да по­вр­шин­ски ко­па­мо угаљ тик уз Ибар­ску ма­ги­стра­лу јер те ко­по­ве ви­дим и го­лим оком с об­зи­ром на то да су сти­гли до са­мог пу­та, а и фи­зич­ки осе­ћам не­при­ја­тан ми­рис га­со­ва и пе­пе­ла док ту­да про­ла­зим. Знам да има­мо руд­ни­ке у Бо­ру и Мај­дан­пе­ку, да се та­мо уве­ли­ко ис­ко­па­ва­ју зла­то и ба­кар. У Ба­на­ту, из­ме­ђу Вр­шца, Ки­кин­де и Зре­ња­ни­на има наф­те и га­са ко­ји се та­ко­ђе екс­пло­а­ти­шу. Знам и да ру­дар­ски по­сао ни­је лак и да је по­ро­ди­ца­ма у не­ким кра­је­ви­ма Ср­би­је то је­ди­ни из­вор при­хо­да.

По­сле све­га че­му све­до­чи­мо по­след­њих не­ко­ли­ко ме­се­ци знам и да же­лим да слу­шам ис­кљу­чи­во струч­ња­ке, ма ка­кви да су им по­ли­тич­ки ста­во­ви, бли­ски или не мо­ји­ма, ко­ји о ко­па­њу и пре­ра­ди ја­да­ри­та сва­ка­ко зна­ју ви­ше од ме­не или од љу­ди ко­ји­ма то ни­је про­фе­си­ја, а вр­ло су ути­цај­ни у дру­штву и кре­а­то­ри су јав­ног ми­шље­ња. Струч­ња­ке од ко­јих ћу да на­у­чим мно­го, ко­ји са мном ко­ја о те­ми не знам до­вољ­но не ма­ни­пу­ли­шу и не вре­ђа­ју ми здрав ра­зум. Струч­ња­ке ко­ји на­ше ста­ре ро­ди­те­ље ко­ји не умеју ква­ли­тет­но да про­ве­ре ин­фор­ма­ци­је на ко­је на­и­ђу на ин­тер­не­ту не за­стра­шу­ју то­ли­ко да их до­во­де пред ста­ње ср­ча­ног уда­ра. Струч­ња­ке ко­ји на­шу де­цу не за­глу­пљу­ју бе­сми­сли­ца­ма ко­јих се на­у­ка сти­ди и ко­ји од њих све­сно не пра­ве зом­би­је ко­ји ће су­тра ла­ко про­гу­та­ти при­чу о кем­треј­лси­ма, до­во­ди­ти у пи­та­ње на­ста­нак људ­ске вр­сте, на­прет­ке у ме­ди­ци­ни или сма­тра­ти да је Зе­мља рав­на пло­ча са чи­је се иви­це па­да у по­нор све­ми­ра.

Ауторски текст за дневни лист Политика