Тата на породиљском: Интервју министарке Татјане Мацуре за ,,Политику“

Око 300 мушкараца у Србији годишње користи одсуство са рада ради бриге о детету које је млађе од годину дана, што је по нашим законима могуће учинити након што дете напуни три месеца, а однедавно ово право имају и партнери предузетница. У односу на око 60.000 рођених беба годишње, овај број делује као кап у мору – што и јесте, а још га је занимљивије упоредити са подацима, примера ради, из суседне Црне Горе. И тамо око 300 мушкараца користи ово право, али у односу на укупан број становника они чине већи удео, с обзиром на то да у Србији живи око 6 милиона становника, док у Црној Гори живи око 600.000. Интересантан је податак да ово право најчешће користе мушкарци који раде у јавним пословима, а удео је највећи међу полицајцима. Верујем да овај број значи да су мушкарци или неинформисани о приликама које су им доступне или да су још увек снажни културолошки обрасци којима се стигматизују они мушкарци који желе да ово право искористе, каже за ,,Политику“ Татјана Мацура, министарка без портфеља задужена за родну равноправност, спречавање насиља над женама и економско и политичко оснаживање жена.

А на питање зашто је важно да и очеви користе одсуство ради неге детета, посебно ако имамо на уму резултате истраживања који говоре да је родна равноправност у породици важан фактор који одлучује о броју рођене деце, односно да се маме (не) одлучују на рађање другог и трећег детета у зависности од процене како се тата ,,показао“ у родитељству након доласка првог детета, она каже:

,,Истраживања из скандинавских земаља показују да су мушкарци који су користили родитељско одсуство много боље повезани са децом – да имају одличан однос обојен љубављу, пажњом и емпатијом, али ништа мање није важно и то да су на послу показали већи фокус и већу одговорност. Уз све то не можемо занемарити и то што се на тај начин посвећујете и квалитетнијем партнерском односу са особом са којом градите породицу, поштујући и њено право и потребу да каријерно напредује. Времена у којима су само мушкарци привређивали су далеко иза нас, те данас жене проводе једнако време на послу. У најмању руку је нехумано да све оне обавезе које спадају под ,,неплаћени кућни рад” након радног дана падају искључиво на њена плећа.“

Осим што симболично мали проценат очева користи одсуство ради неге детета, истраживање Републичког завода за статистику ,,Жене и мушкарци у Србији“ сведочи да се очеви свега седамнаест минута дневно баве дететом и да се за већину њих родитељство своди на игру са децом, док на маме пада остатак „терета“ родитељства. Зашто је важно да очеви једнако учествују у родитељству и да деле све обавезе око детета?                                                                                                  

Минути кoје мушкарци проводе са својом децом су једна велика опомена, али и пораз. У животу деце потребна су оба родитеља и свако временско улагање у њихов живот вишеструко се исплати. То новац или било шта друго материјално не може да замени. Већ сам навела каква су и колико су позитивна искуства у скандинавским земљама, у којима се изгубила култура којом се стигматизују они мушкараци који су инволвирани активно у живот своје деце. Заиста не видим да су ти мушкарци мање мушкарци у односу на оне који спадају у ову поражавајућу статистику – 17 минута дневно са дететом. Наш заједнички задатак, а то између осталог значи и један партнерски однос са медијима, мора бити да мењамо културолошке обрасце, да рушимо стигме, да заједно радимо на суштинском очувању породице као нуклеуса. Породице која негује добре односе, у којој се међусобно ради на разумевању и подршци, јесте породица која ће одолети искушењима и остати сачувана. 

Шта говоре подаци – који мушкарци најчешће користе одсуство ради неге детета? Да ли су у питању мушкарци у урбаним или руралним областима, мање или више образовани или су у питању они мушкарци чије супруге имају већа примања од њих, па доносе (заједничку) одлуку да се мајка врати на посао, а они остану код куће са дететом?

Нема правила, али грубо речено оваква се одлука доминантно доноси искључиво из економских разлога – ако је мајка боље плаћена и се налази на позицији на којој је није лако заменити (научнице, хируршкиње, менаџерке), када су мајке предузетнице и имају интерес да се брже врате са породиљског како би им посао остао активан и не би изгубиле пословне и друге сараднике услед предугог одсуства… Мислим да су ово доминантни разлози, а да само место боравка, град, село или образовање нису пресудни.

 Где у Европи мушкарци највише користи тзв. породиљско одсуство и у којим земљама имају законску обавезу да га користе?

Свакако су то скандинавске земље. Међутим, треба бити коректан и рећи да је то питање сувише комплексно и да не постоји једноставан одговор, с обзиром на то да закони који уређују ове области међу државама нису међусобно упоредиви. У неким државама обавезно је коришћење одсуства у првим недељама након рођења детета, у некима је обавезно одсуство нешто касније, док је пак у некима могуће да ово право оба родитеља користе истовремено. Оно што ми се чини да је занимљиво поменути јесте како су се ове политике које подржавају равноправно учешће у родитељству без много буке и без много муке инкорпорирале у пословну заједницу, па неретко у огласима за посао, чак и у Србији, можете прочитати да у подстицаје за запослене спада и то да могу добити рецимо месец дана плаћеног одсуства са рада након рођења детета. Данас сведочимо историјски ниској стопи незапослености и послодавци се налазе пред изазовом да задрже запослене. Имала сам прилике да у разговору са послодавцима из ИТ сектора чујем више о томе зашто фокус стављају на мере подршке породици. Разлог је једноставан – очигледно разумеју да је њиховим запосленима породица на првом месту и да је важно да покажу висок степен разумевања према таквом приоритету.

Да ли би јавна промоција одсуства ради неге детета од стране политичара и познатих личности довела до повећаног броја очева који користе ову законску могућност?

Наравно да би. Као што су многи успешни спортисти утицали на генерације клинаца да се баве одређеним спортовима, тако би се и овакви примери добре праксе проширили међу новим генерацијама родитеља. То и јесте начин да се без притиска руше стигме о табу темама каква је и ова која говори о равноправном учешћу родитеља у животу њихове деце.