Заједно стварамо друштво једнаких могућности

Министарка Татјана Мацура је за дневни лист Политика говорила о положају жена у друштву, односно напретку Србије по питању политике једнаких могућности за све, а посебно осетљиве категорије друштва, у којој су, свакако, жене.  О резултатима, приликама, успесима, као и свему осталом о чему је говорила за Политику преносимо у целости:

Стиче се утисак да је родна неравноправност највећа у породици – жене у Србији свакога дана у обављању кућних послова и бризи о домаћинству и члановима породице проведу три-четири пута више времена него мушкарци без обзира на то да ли су запослене или не. Како да се изборимо за равноправност у сопственој породици?

За расподелу обавеза међу партнерима неопходно је оснаживати породицу кроз различите форме едукација за промену културе и устаљених образаца понашања, али и константно водити дијалог са пословном заједницом. У времену када се тржиште рада незаустављивом брзином мења, где се многи послодавци окрећу флексибилним моделима рада, то како каријерни развој утиче на породичне односе требало би да буде значајан аспект за послодавце, јер је то у директној вези са тим колико су запослени продуктивни. Драго ми је, и то увек истичем, што млади мушкарци препознају то да је подела обавеза нешто што подразумева успешан брак и однос и ја сам сигурна да ће будућност бити другачија и да ће ове бројке о којима говоримо бити балансираније. Овде се, дакле, не ради о законском оквиру или нечему за шта је само држава одговорна. Овде је реч и о наученим обрасцима и моделима понашања које треба мењати, о процесу превазилажења културолошких баријера и да не заборавимо, скидања терета стигматизације са оних мушкараца који ово разумеју, а које околина неретко осуђује.

Због нижих зарада, мање запослености и патријархалног устројства бројних породица, тек четвртина некретнина налази се у власништву жена, а на селу чак 86 одсто жена нема ниједну непокретност на своје име. Због чега је у руралним срединама и даље уобичајено да жене нису плаћене за посао који обављају у пољопривредном домаћинству и да се одричу наследства у корист мушких чланова породице?

Вековима уназад успостављено је једно неписано правило, а то је да се сестра одриче имовине у корист брата, односно да се жене одричу наследства у корист мушких наследника. То је један од основних окидача за даљи маргинализовани положај жене. Истраживања показују да је економски фактор најзначајнији код доношења одлуке о томе хоће ли жена изаћи из породичног насиља или ће одлучити да настави да трпи насиље и не пријави га. Дакле, први корак ка економској зависности од потенцијалног партнера насилника жена направи онда када се одрекне наследства. С друге стране, оне жене које одлуче да то не ураде, најчешће не наилазе на подршку остатка породице и тиме се стављају у позицију да трпе насиље у оквиру примарне породице где се врши подела имовине. Ово је посебно изражено у руралним срединама, где жене равноправно са мушкарцима учествују у пољоприврдним пословима, а њихов рад се нигде не бележи и осим што остају без наслеђене имовине, остају и без пензије. То се дешава јер је оснаженост жене да се избори за свој положај у породици и друштву у директној вези са нивоом образовања, мада снажан патријархални утицај и устаљени модели расподеле наследства често поколебају и жене са високим нивоом образовања и успешном каријером. Неопходно је спроводити два паралелна процеса. Један је рад на охрабривању жена наследница да се не одричу имовине, а други је рад са широм друштвеном заједницом да се освести то да фаворизовање наследника никако не сме бити одређена полом наследника.

Бројке говоре да је свака друга млада жена од 25 до 35 године на тзв. флексибилном уговору о раду, као и трећина оних од 35 до 45 година, а несигурност радног места многе од њих спречава да стварају породицу. Како видите излаз из овог зачараног круга?

Одлагање родитељства често је повезано са радним статусом и економском сигурношћу, што касније може проузроковати даље проблеме као што је све већа потреба за репродукцијом путем вантелеcне оплодње. Жене често одлажу родитељство чекајући стабилан радни статус, а тај тренд је повезан са структуром тржишта рада, социјалним политикама и подршком породици. Иако је Србија у протеклих неколико година спровела низ мера за унапређење популационе политике, неопходно је развијати и додатне механизме подршке породицама, који омогућавају женама да лакше комбинују посао и мајчинство, као и то да мушкарци преузимају већу улогу у родитељству. Осим тога, решења треба тражити и у непрекидном дијалогу између организација цивилног друштва, институција система, послодаваца и грађанки, односно грађана. Цивилни сектор је значајан фактор у креирању политика, док институције треба да буду кључни актери у примени закона, и да раде на имплементацији препорука за унапређење постојећих прописа. Значајно је и редовно спровођење контроле послодаваца у погледу поштовања радних права жена.

Упркос чињеници да из године у годину расте број закона и прописа који жене штите од насиља у породици, процене говоре да је свака трећа жена била жртва психичког, физичког или сексуалног насиља, а статистика сведочи да је породични дом најмање сигурно место за жену. У последњих петнаест година, са изузетком претходне, сваке године око 30 жена страдало је од стране оца, мужа или брата, а од почетка године убијене су три жене. Које су најслабије карике у ланцу заштите жена од насиља?

Породични дом је био и остаће најприродније окружење за свакога од нас и зато нам јесте важно да га учинимо безбедним. Говорити о појединачним случајевима и стављати их у контекст уобичајеног није добро и ту је важна улога свих друштвених чинилаца, па и медија. Важно је охрабрити жртве насиља да о насиљу говоре и да га пријаве и то јесте наша мисија све време. То се наравно не односи само на жртве већ и на све оне који имају посредна и непосредна сазнања да се насиље дешава и да исто треба да пријаве институцијама система. Једини пут јесте онај који подразумева поверење између појединаца, институција система и свих других значајних фактора који се овом темом баве. Наша пракса показује да се жене највише колебају и најчешће одустају када дођу до тужилаштва и судова. Посебно нам на тај проблем указују тужиоци на локалном нивоу. Не бих рекла да су они у том ланцу најслабија карика, већ да је очигледно важно посветити пажњу и оснажити жртву да на тој преломној тачки скупи додатну снагу и од поступка не одустане.

Које жене спадају међу најугроженије и са каквим се проблемима суочавају жене са инвалидитетом, жене из ромске популације и старе жене?

Пре неколико дана присуствовала сам представљању резултата истраживања „Превенција насиља над старијим женама”, које је уз нашу подршку припремило Геронтолошко друштво Србије. Око 24 одсто укупног броја жена у Србији су жене старије од 65 година. Иако најбројније, оне су најневидљивије и ово истраживање представља сјајан извор података на основу којих се могу креирати мере подршке за ову осетљиву групу жена. Кабинет који водим је крајем децембра прошле године, заједно са Министарством за људска и мањинска права и друштвени дијалог, организовао друштвени дијалог на тему приступачности изграђеног окружења, на коме смо, уз присуство организација цивилног друштва које се баве положајем особа са инвалидитетом, покушали да идентификујемо кључне изазове са којима се сусрећу особе са инвалидитетом и да заједничким снагама покушамо да унапредимо механизме подршке, који су неопходни за њихово равноправно учешће у друштвеним активностима. Жене са инвалидитетом имају два-три пута веће шансе да доживе насиље у поређењу са женама без инвалидитета, и то од чланова породице или интимних партнера. Овде је додатни проблем што жене са инвалидитетом често физички зависе управо од људи са којима живе, па се у ситуацији када од њих трпе насиље тешко одлучују да га пријаве. Посебно су тешке ситуације када се насилнику изрекне мера удаљавања, а жени са инвалидитетом се не обезбеди особа за подршку. Потребно је много радити на механизмима подршке за посебно осетљиве категорије жена и то је посао који нам предстоји. Када су Ромкиње у питању, забрињава чињеница да породично насиље врло често буде скривено и непрепознато. Ромкиње препознају стигму, предрасуде и не пријављују насиље, не обраћају се лекарима ни другим надлежним институцијама. Због тога је важно радити на поревенцији и едукацији. С једне стране, важна је едукација и оснаживање жена жртава да потраже заштиту у случају породичног насиља, а са друге стране здравствене раднике треба едуковати о начинима препознавања, пријављивања насиља и упућивања на остале институције у систему. Кабинет који водим је у прошлој години подржао више од 80 организација цивилног друштва, од којих је већи део оних удружења који се баве управо превенцијом и заштитом посебно рањивих категорија друштва. Мислим да је то прави пут – подршка, разговор и непрекидни рад на терену.