Deca plaćaju cenu političke borbe – dokle?

Tri meseca bez škole ostavlja posledice na znanje, radne navike i budućnost dece – ko preuzima odgovornost za to?

Redove koji slede ne piše ministarka, piše ih mama i to po ko zna koji put u ovih nekoliko meseci iza nas.

Vreme je resurs koji se ne obnavlja. Delim pitanja i zabrinutost ne samo u svoje ime, nego i u ime velikog broja roditelja gimnazijalaca čija deca od polovine decembra ne idu u školu. Ovo su misli koje nam svakodnevno prolaze kroz glavu poslednjih meseci.

Zabrinuti smo da li će i kako naša deca nadoknaditi propušteno gradivo? Radi se o oko tri meseca odsustva sa redovne nastave sa koje mahom drugi srednjoškolci nisu izostajali.

Plašimo se da će ovolika pauza uticati na njihove radne navike. Da se ne lažamo, većina dece i inače „ne trči sa radošću“ u školu. Kako će to sve izgledati posle ovako duge pauze?

Da li znate gde, sa kim i kako vaša, odnosno naša deca provode vreme kada ne idu u školu? Jasno je da ne učestvuju sva deca u blokadama na kojima se poslednjih nekoliko nedelja smenjuje izuzetno mali broj đaka (u jednoj gimnaziji ih je tek sedam). Gde su vam, gde su nam deca? U kafiću pored škole, parkiću pored, na drugom kraju grada? Šta rade?

Kada je reč o nadoknadama – opcije se trenutno samo pretpostavljaju, da ne kažem ogovaraju. Kruže priče da će deca imati i osam časova dnevno, a kruže priče i o tome da će se raditi za vikend i tokom raspusta. Koliko je to, u najmanju ruku, humano? Ko je od vas spreman da se odrekne jedva dočekanog godišnjeg odmora?

Grupu roditelja sa kojima sam u kontaktu, kao i mene za ovih nekoliko meseci niko nije kontaktirao. U stvari, lažem. Poslala je jednom direktorka jedne od gimnazija u koju mi idu deca mejl tražeći naše mišljenje o aktuelnoj situaciji, ali nikad nismo dobili povratnu reakciju ili šta je zaključak koji je izveden iz naših odgovora. Na neformalnim viber grupama roditelji su zabrinuti, imaju hiljade pitanja, žele da se nastava normalizuje. Jedna grupa roditelja samo ćuti, verujem da se oni osećaju bespomoćno.

Šta mislite kako će ova situacija uticati na autoritet nastavnika ubuduće? Pratili smo kolektivno zgražavanje nad nasiljem koje je doživela nastavnica iz Trstenika kada joj je učenik izmakao stolicu, pa ona pala, a drugi učenik sve to snimao i dalje prosleđivao po školi.

Šta mislite kako će biti ubuduće ako uzmemo u obzir to da su pojedinci snimke profesora i ponižavanje koje nad njima sprovode maloletni učenici ushićeno delili? Da ne bismo se pravili da to nismo videli – direktori opkoljeni u svojim kancelarijama kojima se duvaju vuvuzele u lice, nastavnici kojima se blokira ulaz u školu i sa decom ulaze u klinč, pa nastavnici koji se satanizuju na društvenim mrežama, a njihove slike lepe na „zid srama“ jer su neistomišljenici.

Znamo svi kakva je praksa kada se jednom pređe granica. Jednom naučeni da na ovaj način rešavaju probleme tako će ih rešavati svaki sledeći put – kada ne budu hteli da rade kontrolnu vežbu, da odgovaraju, da uopšte budu na nastavi.

Kako će se sve ovo odraziti i na vaš autoritet? Mislite li da se taj naučeni modus ne može preliti u vaša „četiri zida“?

Da li je u redu da na iskustveno nejaka pleća naše dece stavljamo teret političke borbe i ogromnu odgovornost koju ta borba nosi? Izgovor da je protest njihovo pravo je u stvari tačan. Međutim, iz korpusa prava koja imaju deca, a koja su proizvod međunarodnog dogovora, ne možemo samo probrati ona koja nam u datom trenutku i okolnostima odgovaraju. Pa tako je u najmanju ruku neobično da se stalno pominju recimo prava na izražavanje mišljenja i udruživanja, ali ne i prava na nediskriminaciju, na najbolji interes deteta, na život, opstanak i razvoj, na ostvarivanje svih prava za svako dete, pravo na obrazovanje.

Nije zgoreg napomenuti da grupa prava koja se tendenciozno izdvaja iz tog obimnog korpusa prava, po pravilu se izdvaja bez najvažnijeg dela – a to je da ničije pravo ne sme da ugrozi prava drugih.

Eto, o tome razmišlja većina mama i tata gimnazijalaca u Srbiji. O tome bogobojažljivo pišu u neformalnim viber i sličnim grupama jer „javnije“ od toga ne smeju plašeći se da će zbog toga njihova deca i oni biti izloženi verbalnom, socijalnom, a možda i fizičkom nasilju u sveopštem haosu i insistiranju na polarizaciji.

Tatjana Macura, ministarka u tehničkom mandatu Vlade Republike Srbije

Autorski tekst za Dnevni list Politika