Dnevni list Politika: Kako su manipulacijama sukobili decu sa sistemom

Ponovo gledamo istu scenu: srednjoškolci, naši gimnazijalci, postaju oruđe tuđih ciljeva. Podstiču se da budu deo borbe čije posledice ne razumeju, a koje će najteže osetiti upravo oni. Ponovo se podstiču studenti da napuste nastavu, da “blokiraju”.  Zar smo zaista zaboravili šta se dogodilo prošle školske godine? Zar nismo izvukli ni jednu jedinu pouku iz onog haosa koji je trajao mesecima, a čije posledice i danas trpimo svi – i đaci, i profesori, i roditelji?

Prošle školske godine deca su izgubila pola godine nastave. Pola godine znanja, pola godine navika, pola godine života. Roditelji koji su ih kasnije ispraćali na fakultete znaju koliko je to “propušteno” koštalo. Privatni časovi, dodatne pripreme, stres, neizvesnost – sve plaćeno iz naših džepova, i to u sistemu koji se i dalje naziva “besplatno obrazovanje”.

Istovremeno, pravdanje časova palo je na teret roditelja, pa se stvorila apsurdna slika da smo mi roditelji ti koji su “podržavali” blokade. U stvarnosti, bili smo apsolutno neinformisani, umorni, zbunjeni i izloženi pritiscima, dok su pojedini nastavnici, pod plaštom brige o đacima, svesno vodili decu u sukob sa samim sistemom. Tako smo, nehotice, postali saučesnici u manipulaciji koja je našu decu ostavila bez nastave, a njihovo poverenje u obrazovanje – ozbiljno poljuljala.

Odnos sa nastavnicima koji su odbili da učestvuju u blokadama postao je narušen, a deca su posmatrala kako se po školama duvaju vuvuzele u lice, aplauzima pozdravljaju banalni performansi, podstiče digitalno nasilje, a sve to pod maskom “borbe za prava”. Kakvu to poruku šaljemo našoj deci? Da se znanje ne meri trudom, već galamom i agresijom? Zatim su usledila “vesela” dva meseca raspusta, kao da se ništa nije dogodilo, a to u stvari znači – ukupno devet meseci bez kontinuiteta u radu, razbijenih radnih navike, izgubljene motivacije.

I evo nas danas, samo dva meseca od početka nove školske godine – 23 gimnazije u Beogradu dva dana provelo je van nastave. Jedna je gimnazija u potpunosti blokirana od septembra. Roditelji opet idu na posao i od svojih će zarada ponovo plaćati privatne časove. I opet ćute. U međuvremenu čujemo da su u jednoj školi u Šumadiji učenici sami “odlučili” da petkom ne idu u školu jer im je, navodno, to previše. To što možemo da zamislimo da se tako nešto zaista i dogodilo govori o neverovatnom padu autoriteta.  Ako je to zaista tačno – to je možda i najporazniji dokaz koliko smo pogrešno usmerili generacije koje dolaze.

Na fakultetima nije ništa bolje. Veterina je ponovo u blokadi, a tek što su se studenti oporavili od prethodne blokade. Da bi se nadoknadilo propušteno, pet ispitnih rokova sabijeno je u dva meseca polaganja ispita iz nedelje u nedelju. Kriterijumi sniženi, planovi redukovani, znanje razvodnjeno. Iza svega toga stoje roditelji koji plaćaju kirije, hranu, prevoz i privatne časove – i ćute ili u najboljem slučaju gunđaju.

Prošla je gotovo neprimećeno vest, negde sredinom ove godine, da je tokom blokada novosadski univerzitet napustilo čak 150 studenata. To nisu brojevi – to su životi, snovi i planovi koji su se ugasili u tišini. Ti mladi ljudi su sada verovatno negde drugde – možda u regionu, možda na privatnim fakultetima ili su možda samo odustali.

Na prošlonedeljnij sednici Vlade dolazi vest da će prosveta sledeće godine dobiti dodatnih 50 milijardi dinara iz budžeta. Na papiru – impresivno. Ali kad pogledate bliže u strukturu – sve ide u povećanje zarada, režije, smanjenje školarina za samofinansirajuće studente. Tačnije, takvi su bili zahtevi koji su na ovaj način ispunjeni. Nema povećanja usmerenog na razvoj – za reformu nastave, za nove programe, za digitalizaciju, za podršku učenicima. Eto, sami izvucite zaključak, verujem da nije teško. 

Izražavanje bunta kroz stalne blokade ne vodi u viši stepen demokratije, već postaje model koji će biti prihvatljiv i ubuduće i kao takav jedino gde takav izraz bunta vodi jeste anarhija.  Zato danas ne želim da vičem “dosta je”. Želim da vas zamolim da razmislite. Želim da verujem da ćemo iz svega ovoga jednom izvući pravu pouku. Da ćemo naučiti da razlikujemo bunt od brige, i prkos od odgovornosti. Da ćemo ponovo verovati jedni drugima – roditelji, nastavnici, deca.

Naša deca nisu kriva, a ona su najviše ispaštala i najviše će ispaštati – rođena u vremenu u kojem odrasli previše govore o budućnosti, a premalo za nju rade. I možda, ako makar sada zastanemo, ako pogledamo u njih, shvatićemo da još uvek nije kasno.

Da se znanje može ponovo ceniti. Da se poverenje može obnoviti. I da se budućnost, ako je zajedno gradimo, još uvek može spasiti.