Oranje tuđe njive

Prevremeni izbori izazvani nasiljem nisu izraz poverenja naroda – već zamka, onaj ko izgubi, reći će da je pokraden, i tako, ukrug, orući tuđe njive, zaboravljamo da imamo svoje, zaparložene.

Zamislite čoveka koji je pobedio na jednoj vedroj, naizgled bezazlenoj manifestaciji – Gulašijadi i pasuljijadi u Topoli. Samo nekoliko sati kasnije, dok je s prijateljima i poznanicima nazdravljao svojoj maloj pobedi svakodnevice, njegov život je nakon neplaniranog fizičkog obračuna izazvanog tokom slavlja zauvek ugašen. Među onima s kojima je delio osmeh tog dana bio je i onaj ko mu ga je zauvek oduzeo. Koliko tuge stane u tu jednu strašnu rečenicu? Život prekinut u punoj snazi, u 46. godini.

Naizgled usamljena tragedija zapravo je deo šire slike. Prošle nedelje čitali smo i o sinu koji je podigao ruku na svoje roditelje. Od početka godine svedoci smo sličnih naslova previše puta. Šta li u tim trenucima osećaju žene i deca koji već žive iza zatvorenih vrata obeleženih nasiljem? Kada vide da su ovakve priče postale hronika naše svakodnevice – da li njihova nada još više kopni, da li strah postaje nepodnošljiv, a poverenje u pomoć zauvek nestaje?

Nasilje više nije nešto što se događa „tamo negde”. Tu je. Ono ulazi u naše domove, prijateljstva, brakove, u same temelje zajednice. Kao razliveno ulje, klizi u pukotine i ostavlja mrlje koje se ne mogu izbrisati. Oni koji ga šire dobro znaju šta čine. A kad se jednom pređe granica, prostora za dijalog više nema – ni u porodici, ni među prijateljima, ni među partnerima, pa ni u politici. Da li smo već stigli do te tačke?

Dok nasilje raste, društvo posrće, a privreda nam se urušava pred očima. Jesen dočekuje objektivno umorna i iscrpljena: mali preduzetnici na prekretnici, radnici u strahu od otkaza, cene usled takve krize skaču, a budućnost postaje neizvesna i maglovita. Jedan proizvođač hrane rekao mi je da je samo zbog blokada poslednjih meseci izgubio 40.000 evra. Za njega je to život – krov nad glavom i hleb za porodicu. Otpuštanja su neminovna, a mnogi poput njega će tiho, bez buke, spustiti roletne i nestati.

Sećam se pre par nedelja razgovora s predstavnikom jedne ambasade koji mi je prepričavao razgovor u kojem je ohrabrivao investitora da ne odustane od ulaganja od 15 miliona evra u jednu rubnu opštinu u Srbiji. Pet stotina novih radnih mesta – entuzijazam mu je sijao u očima, u mojim zadovoljstvo. Njegova država je već dobro poznat i cenjen investitor kod nas. Danas, posle scena nasilja, pitam se: da li je taj entuzijazam opstao?

Obrazovanje takođe potresa kriza. Početkom jula čuli smo da je 150 studenata napustilo Univerzitet u Novom Sadu. Jedan sindikat koji okuplja zaposlene u gimnazijama već sad preti burnom jeseni u školama. Roditelji, ponovo isključeni iz procesa, zbunjeni, informacije očekuju iz medija. Dok državne škole posrću, privatne rastu – prodajući sigurnost kao robu. Roditelji plaćaju, ne iz luksuza, već iz očaja da svojoj deci obezbede red i mir. Potražnja je tolika da su kapaciteti mogli biti i dvostruko veći – kažu privatnici.

A šta je u centru političke pažnje? Prevremeni izbori koje opozicija pokušava da izazove kroz stalne tenzije i nedvosmislen poziv na nasilje. Namerno kažem opozicija, a ne studenti. Studentski zahtevi kojima je započela ova agonija na ulicama Srbije odavno su zaboravljeni, a ni jedan od njih nije bio raspisivanje izbora. On je od samog starta dolazio isključivo iz redova opozicije i, iako načelno odbijan čak i javnim ograđivanjem, danas je uspešno infiltriran kao jedini. Iako se izbori očekuju već krajem 2026. ili početkom 2027. godine, nestrpljenje je ogromno i već danas se kao ubrzanje tog procesa nude destabilizacija, nasilje i uvlačenje dece u političke obračune. Ako je pobeda onih koji ih traže izvesna, zašto onda toliko žrtava? Zašto tolika žurba? Zašto, ako je sve gotovo? Možda zato što pobeda nije izvesna, toliko da čak i najpesimističnija istraživanja to pokazuju.

Prevremeni izbori izazvani nasiljem nisu izraz poverenja naroda – već zamka. Onaj ko izgubi, reći će da je pokraden. I tako, ukrug. Orući tuđe njive, zaboravljamo da imamo svoje, zaparložene. Oranje tuđe njive – izraz koji sam pozajmila od jednog starog prijatelja, sve češće mi odzvanja u mislima. Jesmo li kao društvo odavno prestali da obrađujemo sopstvene?

Možda grešim. Ali dok gledam u retrovizor, pitam se: kome zaista odgovara nestabilnost u najvećoj i najuticajnijoj zemlji Balkana, zemlji koja je do pre nekoliko meseci beležila najveći privredni rast? Nama sigurno ne. Nama je dosta toga da na svakoj raskrsnici istorije biramo puteve koji nas ponovo vode ukrug.

Nasilje može da nas zamori, kriza da nas saplete, ali verujem da Srbija nije zaboravila da bira svetliju stranu puta. Budućnost ne stanuje u haosu ni podelama, već u želji običnih ljudi da žive mirno, pošteno i zajedno. Kad se vratimo sebi, vratićemo se i zemlji – miru, stabilnosti i institucijama. Da sejemo nadu, a ne razdor.

*Ministarka bez portfelja zadužena za rodnu ravnopravnost, borbu protiv nasilja nad ženama i ekonomsko i političko osnaživanje žena 

(Autorski tekst za Politiku)