Zajedno stvaramo društvo jednakih mogućnosti

Ministarka Tatjana Macura je za dnevni list Politika govorila o položaju žena u društvu, odnosno napretku Srbije po pitanju politike jednakih mogućnosti za sve, a posebno osetljive kategorije društva, u kojoj su, svakako, žene.  O rezultatima, prilikama, uspesima, kao i svemu ostalom o čemu je govorila za Politiku prenosimo u celosti:

Stiče se utisak da je rodna neravnopravnost najveća u porodici – žene u Srbiji svakoga dana u obavljanju kućnih poslova i brizi o domaćinstvu i članovima porodice provedu tri-četiri puta više vremena nego muškarci bez obzira na to da li su zaposlene ili ne. Kako da se izborimo za ravnopravnost u sopstvenoj porodici?

Za raspodelu obaveza među partnerima neophodno je osnaživati porodicu kroz različite forme edukacija za promenu kulture i ustaljenih obrazaca ponašanja, ali i konstantno voditi dijalog sa poslovnom zajednicom. U vremenu kada se tržište rada nezaustavljivom brzinom menja, gde se mnogi poslodavci okreću fleksibilnim modelima rada, to kako karijerni razvoj utiče na porodične odnose trebalo bi da bude značajan aspekt za poslodavce, jer je to u direktnoj vezi sa tim koliko su zaposleni produktivni. Drago mi je, i to uvek ističem, što mladi muškarci prepoznaju to da je podela obaveza nešto što podrazumeva uspešan brak i odnos i ja sam sigurna da će budućnost biti drugačija i da će ove brojke o kojima govorimo biti balansiranije. Ovde se, dakle, ne radi o zakonskom okviru ili nečemu za šta je samo država odgovorna. Ovde je reč i o naučenim obrascima i modelima ponašanja koje treba menjati, o procesu prevazilaženja kulturoloških barijera i da ne zaboravimo, skidanja tereta stigmatizacije sa onih muškaraca koji ovo razumeju, a koje okolina neretko osuđuje.

Zbog nižih zarada, manje zaposlenosti i patrijarhalnog ustrojstva brojnih porodica, tek četvrtina nekretnina nalazi se u vlasništvu žena, a na selu čak 86 odsto žena nema nijednu nepokretnost na svoje ime. Zbog čega je u ruralnim sredinama i dalje uobičajeno da žene nisu plaćene za posao koji obavljaju u poljoprivrednom domaćinstvu i da se odriču nasledstva u korist muških članova porodice?

Vekovima unazad uspostavljeno je jedno nepisano pravilo, a to je da se sestra odriče imovine u korist brata, odnosno da se žene odriču nasledstva u korist muških naslednika. To je jedan od osnovnih okidača za dalji marginalizovani položaj žene. Istraživanja pokazuju da je ekonomski faktor najznačajniji kod donošenja odluke o tome hoće li žena izaći iz porodičnog nasilja ili će odlučiti da nastavi da trpi nasilje i ne prijavi ga. Dakle, prvi korak ka ekonomskoj zavisnosti od potencijalnog partnera nasilnika žena napravi onda kada se odrekne nasledstva. S druge strane, one žene koje odluče da to ne urade, najčešće ne nailaze na podršku ostatka porodice i time se stavljaju u poziciju da trpe nasilje u okviru primarne porodice gde se vrši podela imovine. Ovo je posebno izraženo u ruralnim sredinama, gde žene ravnopravno sa muškarcima učestvuju u poljoprivrdnim poslovima, a njihov rad se nigde ne beleži i osim što ostaju bez nasleđene imovine, ostaju i bez penzije. To se dešava jer je osnaženost žene da se izbori za svoj položaj u porodici i društvu u direktnoj vezi sa nivoom obrazovanja, mada snažan patrijarhalni uticaj i ustaljeni modeli raspodele nasledstva često pokolebaju i žene sa visokim nivoom obrazovanja i uspešnom karijerom. Neophodno je sprovoditi dva paralelna procesa. Jedan je rad na ohrabrivanju žena naslednica da se ne odriču imovine, a drugi je rad sa širom društvenom zajednicom da se osvesti to da favorizovanje naslednika nikako ne sme biti određena polom naslednika.

Brojke govore da je svaka druga mlada žena od 25 do 35 godine na tzv. fleksibilnom ugovoru o radu, kao i trećina onih od 35 do 45 godina, a nesigurnost radnog mesta mnoge od njih sprečava da stvaraju porodicu. Kako vidite izlaz iz ovog začaranog kruga?

Odlaganje roditeljstva često je povezano sa radnim statusom i ekonomskom sigurnošću, što kasnije može prouzrokovati dalje probleme kao što je sve veća potreba za reprodukcijom putem vantelecne oplodnje. Žene često odlažu roditeljstvo čekajući stabilan radni status, a taj trend je povezan sa strukturom tržišta rada, socijalnim politikama i podrškom porodici. Iako je Srbija u proteklih nekoliko godina sprovela niz mera za unapređenje populacione politike, neophodno je razvijati i dodatne mehanizme podrške porodicama, koji omogućavaju ženama da lakše kombinuju posao i majčinstvo, kao i to da muškarci preuzimaju veću ulogu u roditeljstvu. Osim toga, rešenja treba tražiti i u neprekidnom dijalogu između organizacija civilnog društva, institucija sistema, poslodavaca i građanki, odnosno građana. Civilni sektor je značajan faktor u kreiranju politika, dok institucije treba da budu ključni akteri u primeni zakona, i da rade na implementaciji preporuka za unapređenje postojećih propisa. Značajno je i redovno sprovođenje kontrole poslodavaca u pogledu poštovanja radnih prava žena.

Uprkos činjenici da iz godine u godinu raste broj zakona i propisa koji žene štite od nasilja u porodici, procene govore da je svaka treća žena bila žrtva psihičkog, fizičkog ili seksualnog nasilja, a statistika svedoči da je porodični dom najmanje sigurno mesto za ženu. U poslednjih petnaest godina, sa izuzetkom prethodne, svake godine oko 30 žena stradalo je od strane oca, muža ili brata, a od početka godine ubijene su tri žene. Koje su najslabije karike u lancu zaštite žena od nasilja?

Porodični dom je bio i ostaće najprirodnije okruženje za svakoga od nas i zato nam jeste važno da ga učinimo bezbednim. Govoriti o pojedinačnim slučajevima i stavljati ih u kontekst uobičajenog nije dobro i tu je važna uloga svih društvenih činilaca, pa i medija. Važno je ohrabriti žrtve nasilja da o nasilju govore i da ga prijave i to jeste naša misija sve vreme. To se naravno ne odnosi samo na žrtve već i na sve one koji imaju posredna i neposredna saznanja da se nasilje dešava i da isto treba da prijave institucijama sistema. Jedini put jeste onaj koji podrazumeva poverenje između pojedinaca, institucija sistema i svih drugih značajnih faktora koji se ovom temom bave. Naša praksa pokazuje da se žene najviše kolebaju i najčešće odustaju kada dođu do tužilaštva i sudova. Posebno nam na taj problem ukazuju tužioci na lokalnom nivou. Ne bih rekla da su oni u tom lancu najslabija karika, već da je očigledno važno posvetiti pažnju i osnažiti žrtvu da na toj prelomnoj tački skupi dodatnu snagu i od postupka ne odustane.

Koje žene spadaju među najugroženije i sa kakvim se problemima suočavaju žene sa invaliditetom, žene iz romske populacije i stare žene?

Pre nekoliko dana prisustvovala sam predstavljanju rezultata istraživanja „Prevencija nasilja nad starijim ženama”, koje je uz našu podršku pripremilo Gerontološko društvo Srbije. Oko 24 odsto ukupnog broja žena u Srbiji su žene starije od 65 godina. Iako najbrojnije, one su najnevidljivije i ovo istraživanje predstavlja sjajan izvor podataka na osnovu kojih se mogu kreirati mere podrške za ovu osetljivu grupu žena. Kabinet koji vodim je krajem decembra prošle godine, zajedno sa Ministarstvom za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, organizovao društveni dijalog na temu pristupačnosti izgrađenog okruženja, na kome smo, uz prisustvo organizacija civilnog društva koje se bave položajem osoba sa invaliditetom, pokušali da identifikujemo ključne izazove sa kojima se susreću osobe sa invaliditetom i da zajedničkim snagama pokušamo da unapredimo mehanizme podrške, koji su neophodni za njihovo ravnopravno učešće u društvenim aktivnostima. Žene sa invaliditetom imaju dva-tri puta veće šanse da dožive nasilje u poređenju sa ženama bez invaliditeta, i to od članova porodice ili intimnih partnera. Ovde je dodatni problem što žene sa invaliditetom često fizički zavise upravo od ljudi sa kojima žive, pa se u situaciji kada od njih trpe nasilje teško odlučuju da ga prijave. Posebno su teške situacije kada se nasilniku izrekne mera udaljavanja, a ženi sa invaliditetom se ne obezbedi osoba za podršku. Potrebno je mnogo raditi na mehanizmima podrške za posebno osetljive kategorije žena i to je posao koji nam predstoji. Kada su Romkinje u pitanju, zabrinjava činjenica da porodično nasilje vrlo često bude skriveno i neprepoznato. Romkinje prepoznaju stigmu, predrasude i ne prijavljuju nasilje, ne obraćaju se lekarima ni drugim nadležnim institucijama. Zbog toga je važno raditi na porevenciji i edukaciji. S jedne strane, važna je edukacija i osnaživanje žena žrtava da potraže zaštitu u slučaju porodičnog nasilja, a sa druge strane zdravstvene radnike treba edukovati o načinima prepoznavanja, prijavljivanja nasilja i upućivanja na ostale institucije u sistemu. Kabinet koji vodim je u prošloj godini podržao više od 80 organizacija civilnog društva, od kojih je veći deo onih udruženja koji se bave upravo prevencijom i zaštitom posebno ranjivih kategorija društva. Mislim da je to pravi put – podrška, razgovor i neprekidni rad na terenu.