Наука и будуће генерације у канџама антилитијумских популиста
Ако су нам глумци и певачи највећи стручњаци из рударско-геолошке струке, плашим се и да помислим ко ће све добити прилику да говори о привредним и развојним потенцијалима
У суботу се на телевизији Н1, док је новинарка у директном преносу извештавала о „студентима који су блокирали железничку станицу ’Прокоп’” у оквиру протеста, у кадру нашао Младен Обрадовић, председник главног одбора и главни секретар политичке организације „Отачаствени покрет Образ”, који је 2013. године, тада са своје 33 године, осуђен на осмомесечну казну затвора због ширења расне и друге дискриминације. Студент? Еколог? Геолог? Хм…
Не само на протесту који је у суботу одржан у Београду већ и месецима уназад читава јавност је изложена неистинама, лажним, чињенично нетачним информацијама и политичким манипулацијама. Једноставно није могуће препричати све што се и суботу и уопште у јавном простору на ову тему могло и може чути. Због тога ме и не чуди што неки грађани Србије осећају панични страх од „катастрофа апокалиптичних размера” које не могу да домисле ни највећи магови светске филмске индустрије.
Простор у етру добијају сви који су манипулацији зарад политичке користи склони управо захваљујући медијима који им тај простор дају, па чак и онда када су апсолутно свесни тога да саговорници не износе истине, нити имају капацитет да тврдње које износе чињенично поткрепе, а са чиме их новинари који ћутке седе преко пута и не суочавају. Право на сурово кршење новинарске, научне и сваке друге етике дато је свима који су спремни чак и на то да стручну јавност директно и индиректно не само искључују већ и да их демонизују и доводе у опасност до мере у којој им је и живот угрожен.
Месецима уназад сведочимо томе како угледне професоре, инжењере и научне раднике до те мере дехуманизују да се управо они који једини имају потребна знања и искуства у области која је наводни повод за протест називају чак и слугама страног капитала, плаћеницима и издајницима, а због чега се они, у страху за сопствени живот и живот својих најближих, склањају из јавности и не укључују у дискусију. Уз њих се не штеде и бесомучно се дискредитује свако ко покаже и трунку заинтересованости и жеље да чује да о једној тако деликатној и комплексној теми каква је рударење и прерада руде говоре искључиво и само људи из струке.
До дебате о економском потенцијалу коју ова тема носи у контексту развојне шансе за Србију још ни у мислима добацили нисмо и питање је да ли ћемо скоро. Ако су нам глумци и певачи највећи стручњаци из рударско-геолошке струке, плашим се и да помислим ко ће све добити прилику да говори о привредним и развојним потенцијалима.
Антилитијумска кампања данас је недвосмислено параван иза којег се крију неуспешни политичари који трагају за новим простором за раст, а који тај простор виде у укидању науке и здравог разума, али и у борби против Европске уније. Овакав приступ оставиће и већ увелико оставља последице на генерације оних који ће када ми више не будемо међу живима доносити неке друге животно важне одлуке. Какве исходе за рецимо 100 година можемо да очекујемо од генерације која је данас у толикој мери изложена манипулацији?
Пре неколико недеља прочитала сам ауторски текст професора Владице Цветковића, бившег председника Тима за реформу високог образовања, редовног професора и некадашњег декана Рударско-геолошког факултета, редовног члана Српске академије наука и уметности, али и једног од иницијатора „Прогласа”. Намерно наводим све референце јер оне не говоре само о ауторовим стручним капацитетима већ и о томе да он има и те како јасан опозиционо настројен политички став. Њега од многих који то крију разликује чињеница да иако јесте против ове власти, није против здравог разума и научно заснованих и потврђених чињеница и да је свестан последица које антилитијумски популисти својим деловањем остављају на друштво у целини. Проф. Цветковић у завршници поменутог, морам нагласити, и храбро написаног ауторског текста каже следеће: „Е сад, помислите само да ти професори, које оптужујете како им је важнији профит ’Рио Тинта’ од здравља српске деце, да су то људи који с децом раде и децу уче, па зар вам није важно чему их уче ако су тако тешко и безнадежно корумпирани? Зашто их не тужите, зашто не покренете петицију за укидање Рударско-геолошког факултета? Немам доказа, али ни грам дилеме да ће нам ови еко-протести, ако наставе овако како су почели, са све јачом националном патетиком и ретрадиционализацијом и у слици и у речи, донети више штете него користи, зато не желим да будем део тога ни у каквом облику.”
О рударењу не знам много, прецизније – знам веома мало. Знам да површински копамо угаљ тик уз Ибарску магистралу јер те копове видим и голим оком с обзиром на то да су стигли до самог пута, а и физички осећам непријатан мирис гасова и пепела док туда пролазим. Знам да имамо руднике у Бору и Мајданпеку, да се тамо увелико ископавају злато и бакар. У Банату, између Вршца, Кикинде и Зрењанина има нафте и гаса који се такође експлоатишу. Знам и да рударски посао није лак и да је породицама у неким крајевима Србије то једини извор прихода.
После свега чему сведочимо последњих неколико месеци знам и да желим да слушам искључиво стручњаке, ма какви да су им политички ставови, блиски или не мојима, који о копању и преради јадарита свакако знају више од мене или од људи којима то није професија, а врло су утицајни у друштву и креатори су јавног мишљења. Стручњаке од којих ћу да научим много, који са мном која о теми не знам довољно не манипулишу и не вређају ми здрав разум. Стручњаке који наше старе родитеље који не умеју квалитетно да провере информације на које наиђу на интернету не застрашују толико да их доводе пред стање срчаног удара. Стручњаке који нашу децу не заглупљују бесмислицама којих се наука стиди и који од њих свесно не праве зомбије који ће сутра лако прогутати причу о кемтрејлсима, доводити у питање настанак људске врсте, напретке у медицини или сматрати да је Земља равна плоча са чије се ивице пада у понор свемира.
Ауторски текст за дневни лист Политика