Nauka i buduće generacije u kandžama antilitijumskih populista

Ako su nam glum­ci i pe­va­či naj­ve­ći struč­nja­ci iz ru­dar­sko-ge­o­lo­ške stru­ke, pla­šim se i da po­mi­slim ko će sve do­bi­ti pri­li­ku da go­vo­ri o pri­vred­nim i raz­voj­nim po­ten­ci­ja­li­ma

U su­bo­tu se na te­le­vi­zi­ji N1, dok je no­vi­nar­ka u di­rekt­nom pre­no­su iz­ve­šta­va­la o „stu­den­ti­ma ko­ji su blo­ki­ra­li že­le­znič­ku sta­ni­cu ’Pro­kop’” u okvi­ru pro­te­sta, u ka­dru na­šao Mla­den Ob­ra­do­vić, pred­sed­nik glav­nog od­bo­ra i glav­ni se­kre­tar po­li­tič­ke or­ga­ni­za­ci­je „Ota­ča­stve­ni po­kret Obraz”, ko­ji je 2013. go­di­ne, ta­da sa svo­je 33 go­di­ne, osu­đen na osmo­me­seč­nu ka­znu za­tvo­ra zbog ši­re­nja ra­sne i dru­ge dis­kri­mi­na­ci­je. Stu­dent? Eko­log? Ge­o­log? Hm…

Ne sa­mo na pro­te­stu ko­ji je u su­bo­tu odr­žan u Be­o­gra­du već i me­se­ci­ma una­zad či­ta­va jav­nost je iz­lo­že­na ne­i­sti­na­ma, la­žnim, či­nje­nič­no ne­tač­nim in­for­ma­ci­ja­ma i po­li­tič­kim ma­ni­pu­la­ci­ja­ma. Jed­no­stav­no ni­je mo­gu­će pre­pri­ča­ti sve što se i su­bo­tu i uop­šte u jav­nom pro­sto­ru na ovu te­mu mo­glo i mo­že ču­ti. Zbog to­ga me i ne ču­di što ne­ki gra­đa­ni Sr­bi­je ose­ća­ju pa­nič­ni strah od „ka­ta­stro­fa apo­ka­lip­tič­nih raz­me­ra” ko­je ne mo­gu da do­mi­sle ni naj­ve­ći ma­go­vi svet­ske film­ske in­du­stri­je.

Pro­stor u etru do­bi­ja­ju svi ko­ji su ma­ni­pu­la­ci­ji za­rad po­li­tič­ke ko­ri­sti sklo­ni upra­vo za­hva­lju­ju­ći me­di­ji­ma ko­ji im taj pro­stor da­ju, pa čak i on­da ka­da su ap­so­lut­no sve­sni to­ga da sa­go­vor­ni­ci ne iz­no­se isti­ne, ni­ti ima­ju ka­pa­ci­tet da tvrd­nje ko­je iz­no­se či­nje­nič­no pot­kre­pe, a sa či­me ih no­vi­na­ri ko­ji ćut­ke se­de pre­ko pu­ta i ne su­o­ča­va­ju. Pra­vo na su­ro­vo kršenje no­vi­nar­ske, na­uč­ne i sva­ke dru­ge eti­ke da­to je svi­ma ko­ji su sprem­ni čak i na to da struč­nu jav­nost di­rekt­no i in­di­rekt­no ne sa­mo is­klju­ču­ju već i da ih de­mo­ni­zu­ju i do­vo­de u opa­snost do me­re u ko­joj im je i ži­vot ugro­žen.

Me­se­ci­ma una­zad sve­do­či­mo to­me ka­ko ugled­ne pro­fe­so­re, in­že­nje­re i na­uč­ne rad­ni­ke do te me­re de­hu­ma­ni­zu­ju da se upra­vo oni ko­ji je­di­ni ima­ju po­treb­na zna­nja i is­ku­stva u obla­sti ko­ja je na­vod­ni po­vod za pro­test na­zi­va­ju čak i slu­ga­ma stra­nog ka­pi­ta­la, pla­će­ni­ci­ma i iz­daj­ni­ci­ma, a zbog če­ga se oni, u stra­hu za sop­stve­ni ži­vot i ži­vot svo­jih naj­bli­žih, skla­nja­ju iz jav­no­sti i ne uklju­ču­ju u di­sku­si­ju. Uz njih se ne šte­de i be­so­muč­no se dis­kre­di­tu­je sva­ko ko po­ka­že i trun­ku za­in­te­re­so­va­no­sti i že­lje da ču­je da o jed­noj ta­ko de­li­kat­noj i kom­plek­snoj te­mi ka­kva je ru­da­re­nje i pre­ra­da ru­de go­vo­re is­klju­či­vo i sa­mo lju­di iz stru­ke.

Do de­ba­te o eko­nom­skom po­ten­ci­ja­lu ko­ju ova te­ma no­si u kon­tek­stu raz­voj­ne šan­se za Sr­bi­ju još ni u mi­sli­ma do­ba­ci­li ni­smo i pi­ta­nje je da li će­mo sko­ro. Ako su nam glum­ci i pe­va­či naj­ve­ći struč­nja­ci iz ru­dar­sko-ge­o­lo­ške stru­ke, pla­šim se i da po­mi­slim ko će sve do­bi­ti pri­li­ku da go­vo­ri o pri­vred­nim i raz­voj­nim po­ten­ci­ja­li­ma.

An­ti­li­ti­jum­ska kam­pa­nja da­nas je ne­dvo­smi­sle­no pa­ra­van iza ko­jeg se kri­ju ne­u­spe­šni po­li­ti­ča­ri ko­ji tra­ga­ju za no­vim pro­sto­rom za rast, a ko­ji taj pro­stor vi­de u uki­da­nju na­u­ke i zdra­vog ra­zu­ma, ali i u bor­bi pro­tiv Evrop­ske uni­je. Ova­kav pri­stup osta­vi­će i već uve­li­ko osta­vlja po­sle­di­ce na ge­ne­ra­ci­je onih ko­ji će ka­da mi vi­še ne bu­de­mo me­đu ži­vi­ma do­no­si­ti ne­ke dru­ge ži­vot­no va­žne od­lu­ke. Ka­kve is­ho­de za re­ci­mo 100 go­di­na mo­že­mo da oče­ku­je­mo od ge­ne­ra­ci­je ko­ja je da­nas u to­li­koj me­ri iz­lo­že­na ma­ni­pu­la­ci­ji?

Pre ne­ko­li­ko ne­de­lja pro­či­ta­la sam autor­ski tekst pro­fe­so­ra Vla­di­ce Cvet­ko­vi­ća, biv­šeg pred­sed­ni­ka Ti­ma za re­for­mu vi­so­kog obra­zo­va­nja, re­dov­nog pro­fe­so­ra i ne­ka­da­šnjeg de­ka­na Ru­dar­sko-ge­o­lo­škog fa­kul­te­ta, re­dov­nog čla­na Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umet­no­sti, ali i jed­nog od ini­ci­ja­to­ra „Pro­gla­sa”. Na­mer­no na­vo­dim sve re­fe­ren­ce jer one ne go­vo­re sa­mo o auto­ro­vim struč­nim ka­pa­ci­te­ti­ma već i o to­me da on ima i te ka­ko ja­san opo­zi­ci­o­no na­stro­jen po­li­tič­ki stav. Nje­ga od mno­gih ko­ji to kri­ju raz­li­ku­je či­nje­ni­ca da iako je­ste pro­tiv ove vla­sti, ni­je pro­tiv zdra­vog ra­zu­ma i na­uč­no za­sno­va­nih i po­tvr­đe­nih či­nje­ni­ca i da je sve­stan po­sle­di­ca ko­je an­ti­li­ti­jum­ski po­pu­li­sti svo­jim de­lo­va­njem osta­vlja­ju na dru­štvo u ce­li­ni. Prof. Cvet­ko­vić u za­vr­šni­ci po­me­nu­tog, mo­ram na­gla­si­ti, i hra­bro na­pi­sa­nog autor­skog tek­sta ka­že sle­de­će: „E sad, po­mi­sli­te sa­mo da ti pro­fe­so­ri, ko­je op­tu­žu­je­te ka­ko im je va­žni­ji pro­fit ’Rio Tin­ta’ od zdra­vlja srp­ske de­ce, da su to lju­di ko­ji s de­com ra­de i de­cu uče, pa zar vam ni­je va­žno če­mu ih uče ako su ta­ko te­ško i bez­na­de­žno ko­rum­pi­ra­ni? Za­što ih ne tu­ži­te, za­što ne po­kre­ne­te pe­ti­ci­ju za uki­da­nje Ru­dar­sko-ge­o­lo­škog fa­kul­te­ta? Ne­mam do­ka­za, ali ni gram di­le­me da će nam ovi eko-pro­te­sti, ako na­sta­ve ova­ko ka­ko su po­če­li, sa sve ja­čom na­ci­o­nal­nom pa­te­ti­kom i re­tra­di­ci­o­na­li­za­ci­jom i u sli­ci i u re­či, do­ne­ti vi­še šte­te ne­go ko­ri­sti, za­to ne že­lim da bu­dem deo to­ga ni u ka­kvom ob­li­ku.”

O ru­da­re­nju ne znam mno­go, pre­ci­zni­je – znam ve­o­ma ma­lo. Znam da po­vr­šin­ski ko­pa­mo ugalj tik uz Ibar­sku ma­gi­stra­lu jer te ko­po­ve vi­dim i go­lim okom s ob­zi­rom na to da su sti­gli do sa­mog pu­ta, a i fi­zič­ki ose­ćam ne­pri­ja­tan mi­ris ga­so­va i pe­pe­la dok tu­da pro­la­zim. Znam da ima­mo rud­ni­ke u Bo­ru i Maj­dan­pe­ku, da se ta­mo uve­li­ko is­ko­pa­va­ju zla­to i ba­kar. U Ba­na­tu, iz­me­đu Vr­šca, Ki­kin­de i Zre­nja­ni­na ima naf­te i ga­sa ko­ji se ta­ko­đe eks­plo­a­ti­šu. Znam i da ru­dar­ski po­sao ni­je lak i da je po­ro­di­ca­ma u ne­kim kra­je­vi­ma Sr­bi­je to je­di­ni iz­vor pri­ho­da.

Po­sle sve­ga če­mu sve­do­či­mo po­sled­njih ne­ko­li­ko me­se­ci znam i da že­lim da slu­šam is­klju­či­vo struč­nja­ke, ma ka­kvi da su im po­li­tič­ki sta­vo­vi, bli­ski ili ne mo­ji­ma, ko­ji o ko­pa­nju i pre­ra­di ja­da­ri­ta sva­ka­ko zna­ju vi­še od me­ne ili od lju­di ko­ji­ma to ni­je pro­fe­si­ja, a vr­lo su uti­caj­ni u dru­štvu i kre­a­to­ri su jav­nog mi­šlje­nja. Struč­nja­ke od ko­jih ću da na­u­čim mno­go, ko­ji sa mnom ko­ja o te­mi ne znam do­volj­no ne ma­ni­pu­li­šu i ne vre­đa­ju mi zdrav ra­zum. Struč­nja­ke ko­ji na­še sta­re ro­di­te­lje ko­ji ne umeju kva­li­tet­no da pro­ve­re in­for­ma­ci­je na ko­je na­i­đu na in­ter­ne­tu ne za­stra­šu­ju to­li­ko da ih do­vo­de pred sta­nje sr­ča­nog uda­ra. Struč­nja­ke ko­ji na­šu de­cu ne za­glu­plju­ju be­smi­sli­ca­ma ko­jih se na­u­ka sti­di i ko­ji od njih sve­sno ne pra­ve zom­bi­je ko­ji će su­tra la­ko pro­gu­ta­ti pri­ču o kem­trej­lsi­ma, do­vo­di­ti u pi­ta­nje na­sta­nak ljud­ske vr­ste, na­pret­ke u me­di­ci­ni ili sma­tra­ti da je Ze­mlja rav­na plo­ča sa či­je se ivi­ce pa­da u po­nor sve­mi­ra.

Autorski tekst za dnevni list Politika