Реакција поводом напада на Тамару Вучић, супругу председника Републике Србије
У последњих 24 часа, сведоци смо покушаја да се активности супруге председника Републике Србије Тамаре Вучић током њене посете Кенији прикажу на погрешан начин и то у контексту одлуке те земље да призна нелегално проглашену независност тзв. Косова.
Овакви коментари, који долазе од Драгана Ђиласа и његових политичких сарадника, нису само злонамерни и тенденциозни, већ и сведоче о дубоком неразумевању основних постулата међународних односа, протокола и културе дипломатског комуницирања.
Тачно је да функција прве даме није правно дефинисана у Републици Србији, али није ни у многим другим демократским државама света попут Француске, Немачке, Италије. Чак ни у Сједињеним Америчким Државама, где прва дама има свој кабинет у Белој кући, она нема никакву формалну функцију прописану законом. Ипак, све прве даме САД играле су важну улогу у обликовању јавног живота и промоцији друштвених вредности.
На основу устаљене дипломатске праксе и протоколарних норми, управо та „неформална“ улога омогућава првим дамама широм света да делују ван политичких оквира, у области хуманитарног рада, равноправности, образовања, културне размене. Одатле и важна и препознатљива улога супруге председника Србије, иначе запослене у Министарству спољних послова, у сфери “меке дипломатије” – у оквиру које годинама и ван објектива камере, гради мостове разумевања, промовише хуманост, културу и међуљудско поверење.
Даље, у Кенији је Тамара Вучић, као супруга председника Републике Србије, учествовала у званичним програмима домаћина који укључују традиционални дочек уз плес, песму и народне обичаје – што је уобичајен део кенијског протокола према високим гостима. То има исту протоколарну функцију као што је у европским државама свирање војног оркестра или почасна стража. У оба случаја реч је о изразу поштовања према госту, кроз културне симболе који су аутентични за земљу домаћина. Њено присуство и учешће у тим моментима није било ни лични хир, ни медијски перформанс, већ израз поштовања према култури домаћина и држави коју представља.
Свака жена – било да се зове Тамара, Јелена, Марија или било како другачије – мора имати право да доприноси друштву, да се бави оним у шта верује, да буде видљива и поштована. Нико нема право да је због тога вређа, користи као средство политичке борбе или извргава руглу.
Ово није питање политичких разлика. Ово је питање граница. И ово је питање вредности које бирамо да штитимо – као грађани, као јавни актери, као људи.
Посебно је непримерено нападати некога ко покушава да допринесе, само зато што тај покушај није „успео да спречи“ неку спољнополитичку одлуку друге земље. Исмевати труд, поготово онај уложен у дијалог, толеранцију и културно повезивање, није одраз политичке снаге, већ површности и људске слабости.
Због свега наведеног позивам све политичке актере да поштују основне норме јавне пристојности, нарочито према особама које дају допринос на пољима која су изузетно важна за међународни углед Републике Србије.
Фото – Дејан Станковић
