Reakcija povodom napada na Tamaru Vučić, suprugu predsednika Republike Srbije
U poslednjih 24 časa, svedoci smo pokušaja da se aktivnosti supruge predsednika Republike Srbije Tamare Vučić tokom njene posete Keniji prikažu na pogrešan način i to u kontekstu odluke te zemlje da prizna nelegalno proglašenu nezavisnost tzv. Kosova.
Ovakvi komentari, koji dolaze od Dragana Đilasa i njegovih političkih saradnika, nisu samo zlonamerni i tendenciozni, već i svedoče o dubokom nerazumevanju osnovnih postulata međunarodnih odnosa, protokola i kulture diplomatskog komuniciranja.
Tačno je da funkcija prve dame nije pravno definisana u Republici Srbiji, ali nije ni u mnogim drugim demokratskim državama sveta poput Francuske, Nemačke, Italije. Čak ni u Sjedinjenim Američkim Državama, gde prva dama ima svoj kabinet u Beloj kući, ona nema nikakvu formalnu funkciju propisanu zakonom. Ipak, sve prve dame SAD igrale su važnu ulogu u oblikovanju javnog života i promociji društvenih vrednosti.
Na osnovu ustaljene diplomatske prakse i protokolarnih normi, upravo ta „neformalna“ uloga omogućava prvim damama širom sveta da deluju van političkih okvira, u oblasti humanitarnog rada, ravnopravnosti, obrazovanja, kulturne razmene. Odatle i važna i prepoznatljiva uloga supruge predsednika Srbije, inače zaposlene u Ministarstvu spoljnih poslova, u sferi “meke diplomatije” – u okviru koje godinama i van objektiva kamere, gradi mostove razumevanja, promoviše humanost, kulturu i međuljudsko poverenje.
Dalje, u Keniji je Tamara Vučić, kao supruga predsednika Republike Srbije, učestvovala u zvaničnim programima domaćina koji uključuju tradicionalni doček uz ples, pesmu i narodne običaje – što je uobičajen deo kenijskog protokola prema visokim gostima. To ima istu protokolarnu funkciju kao što je u evropskim državama sviranje vojnog orkestra ili počasna straža. U oba slučaja reč je o izrazu poštovanja prema gostu, kroz kulturne simbole koji su autentični za zemlju domaćina. Njeno prisustvo i učešće u tim momentima nije bilo ni lični hir, ni medijski performans, već izraz poštovanja prema kulturi domaćina i državi koju predstavlja.
Svaka žena – bilo da se zove Tamara, Jelena, Marija ili bilo kako drugačije – mora imati pravo da doprinosi društvu, da se bavi onim u šta veruje, da bude vidljiva i poštovana. Niko nema pravo da je zbog toga vređa, koristi kao sredstvo političke borbe ili izvrgava ruglu.
Ovo nije pitanje političkih razlika. Ovo je pitanje granica. I ovo je pitanje vrednosti koje biramo da štitimo – kao građani, kao javni akteri, kao ljudi.
Posebno je neprimereno napadati nekoga ko pokušava da doprinese, samo zato što taj pokušaj nije „uspeo da spreči“ neku spoljnopolitičku odluku druge zemlje. Ismevati trud, pogotovo onaj uložen u dijalog, toleranciju i kulturno povezivanje, nije odraz političke snage, već površnosti i ljudske slabosti.
Zbog svega navedenog pozivam sve političke aktere da poštuju osnovne norme javne pristojnosti, naročito prema osobama koje daju doprinos na poljima koja su izuzetno važna za međunarodni ugled Republike Srbije.
Foto – Dejan Stanković
